2018-10-30 12:18:27

Natjecanje u interpretativnom čitanju čakavske riječi: Ča-čitalnica

Ča-čitalnica je natjecanje u interpretativnom čitanju čakavske riječi koje je 29. rujna 2018. održano u Kastvu. Riječ je o trećoj Ča-čitalnici, a naš Antonio Valenčić, učenik 8.c razreda, sudjelovao je treći put.

Ciljevi tog natjecanja su popularizacija i očuvanje čakavskih dijalekata, okupljanje čakavaca – izvornih govornika, ali i onih koji vole i žele naučiti čakavski jezik te ga prihvatiti kao kulturno dobro kraja u kojem žive te stvaranje novih generacija koje govore, pišu i čitaju na čakavštini.

Na Ča-čitalnicu mogu se prijaviti svi, bez obzira na dob, a na samom natjecanju natjecatelji su podijeljeni u tri kategorije: od 1. do 4. razreda, od 5. do 8. razreda te svi stariji od petnaest godina. Natjecanje je okupilo stotinjak natjecatelja koji su se predstavili različitim proznim tekstovima. Svima je bila zajednička zadana tema „Ona“. Tko sve može biti „Ona“? Majka, baka, sestra, prijateljica, supruga, djevojka... Naš je Antonio bio vrlo domišljat i odabrao pomalo neobičan tekst. Nećemo otkrivati previše jer u nastavnu slijedi sam tekst. Pročitajte ga, prosudite sami koliko ste dobri čakavci, a i razmislite o tome da se prijavite na sljedeću Ča-čitalnicu koja će se održati u rujnu sljedeće godine. Svi su dobrodošli!

Štriga Friculova

 

Povedala j' pokojna tete Kata Toninova.

            Puli Friculi su bile dve sestri: Zvanka i Tonka. One da su skupa spavale va jenoj kamarice i na jenoj posteje.

            Kad se j' nejde Tonka v noći probudila ob prven curile, Zvanki ni bilo na posteje. Ona j' to već puti potle zapoštala, da Zvanka nekamo v noći zgine, utinut va kvatreh.

            Jenu noć ni zaspala, lego j' navar imela, da malo vidi, kamo se to Zvanka zgubi. Okol jedanjaste ure da j' Zvanka po snažno stala, da se j' obukla, otprla da j' poneštru, onput da j' spod posteji zivukla jenu drenovu metlu, s kakovun se veje mete. Zajahala da j na tu metlu i rekla: „Leti, metla, Beknošćinu!“ i da j' frknula na metle skroz poneštru van.

            Tonka j' onput znala, da j' Zvanka štriga, pak je namislela, da će jedanput poć videt, kamo Zvanka hojeva.

            Na jedan kvatrni petak Tonka j' rekla sestre, ovako okol sunca zahoda: „Zvanka, teta Jele Pećaričina j' bolna, gren malo k njoj i ne znan, kad ću prit.“ Ona j' šla Benkošćinu, tamo na Cenetinu ravan pak se j' blizu jenega velega grma skrila va štrped. Neku dobu da su počele seh stran priletat vešćini na ta grm. Onput da su po ravne tancale i na se vije matačile i munjesale.

            Njiju sestru Zvanku da su raskusale i rascemperale, a kusi da su okole rashitale. Jeno rebro da j' priletelo vaje va štrped, kade j' bila Tonka skrivena, pak ga j' zela i hranila.

            Štrižini da su kusi nazad pobrale i Zvanku složile, ale jeno rebro j' falilo, a nikako ga nisu mogle nać. Jena štriga da j' rekla: „Već nan ni lazno rebro iskat, aš te ta čas, vaje na, petehi počet kukurikat. Stavimo njoj lišto jeno rebro od grabrića. To će bit sejeno, kako i pravo rebro. Samo pazite se, da njoj ka ne žbokne kada: „Grabrovo rebro“, aš bi se on hip sa rasula.“

            Vešćini su zlomile lišto jedan grabrić i Zvanke su od njega storile rebro, pak je zajeno oživela. Ontrat su još sledić manjesale i hopsale. Kad su se oglasili Marišćine petehi pul Ćoški i Maroški, razletele su se štrigi saka na svoj doma.

            Do nekuliko let da su se Zvanka i Tonka neč pokrenkale. Zvanka da j' Tonke rekla: „Mo, ja znan da, da si zač, biš se bila oženila.“ Ki j' kade huje rekal. Tonku j' to nikad tako ufendilo, pak je za se moći zakričala:“Muč, vrajžjo grabrovo rebro!“ Kad je to zgovorila, Zvanka da se j' on hip, kuliko bi z okon mignul, rasula ko da bi brenta, kad njoj padu obruči


Osnovna škola Podmurvice Rijeka